Značaj carića

Carić je jedna od predivnih ptičica koja je prva mi slobodno dopustila da je fotografišem. U rano proleće pored reke koja prolazi tu ispod kuće u selu. Prizvao me je svojom pesmom, sačekao da dođem i da pređem reku na drugu obalu i radosno skakutao sa grane na granu, jako užurbano, razvijao je svoju pesmu svuda okolo, okrenut na svakoj strani. Što se više otkrivam i priklanjam osećaju tako shvatam koliko mudro nas vodi i namešta na lepotu našeg puta. 

Ovo je fotografija od nekih možda i preko sto koja je mene pozvala. Postojalo je nešto u tome što mu glas sunce obasjava. Kao da vraća suncu svoju svetlost pesmom. 

Otelotvorenje u fizičkom

Radoznalost i shvatanje da zahvaljujući blagoslovima trenutnog sveta je što ovu fotografiju mogu da pretvorim u opipljivo za jako malo finansija. Nešto što je pre bilo dostupno samo profesionalnim fotografima sada mogu da naručim preko interneta. I tako kako me je polako kopkao osećaj da je potrebno da je uradim. Sa ove tačke mi bi mi je bilo jako čudno zašto nisam samo uradio kao običnu fotografiju u bilo kojoj foto radnji ali to je nešto što je bitan segment priče.

Nešto me je prizivalo da fotografiju uradim ili na aluminijumu ili na nekoj drugoj tehnici, da li sam video to od Simon D'entremont ili od Allure Sailing, međutim dok sam kliktao po sajtu ipak me je drvo najviše prizvalo te kliknuh i uploadovah svoju fotografiju i naručih je. Nedugo zatim mi je zazvonio telefon i ljubazan dečko sa druge strane mi je objasnio da postoji šansa da zbog kompozicije fotografije, će pozadina "pojesti" pticu. Iz njegovog glasa je bilo jasno neće ispasti baš dobro. Iako mi je to rekao rekao sam da nema veze i da ipak uradimo. Stigla je fotografija i da bio je skroz upravu + zbog načina štampe mnogo manji opseg kontrasta je prenesen na drvo i onda je čak i ptica ispala mnogo tamna.

I imajući obzir da je takva situacija, slika je završila na podu pored radijatora. Nisam hteo da je bacim nije mi osećaj dao da je odnesem kući u radionicu ili negde da je okačim te ostade tu neko vreme.

Poslušaj dete

Ušle su u moj stan noseći pune kese slatkiša i poklona koje su mi kupile, tu su 5 i 9 godina. Sa vrata je mlađa kako je ugledala sliku koja tu stoji na podu malo zaklonjena zavesom onako srdačno i sa puno ljubavi.

"-Čičaaaa kako je lepa ptičiiicaaa pa zašto je na podu pa ne može da se vidi treba da je okačiš da može da se vidi"

"-Jao znam ljubavi nego nije nešto lepo ispala"

Kao da sam je presekao time malo je ustuknula ali ostala pri svome samo još mekša

"-Dobro kada budeš mislio da je lepa možeš negde da je okačiš"

Nežno i malo stidljivo izgovori.

Instant sam skapriao Opet mi tim mekim toplim prstićima oko ledenih mojih mišljenja.

Iznad radijatora je okačen bio plakat predstave "12 gnevnih ljudi" sa iscepkanih 11 papirića na kojima piše "Kriv je" i na samo jednoj dole u dnu stoji "Nije kriv" glasno i jasno.

Čim su izašle iz stana počeo sam da gledam sliku. Sećam se koliko je strašno podeliti nešto što ti osećaj govori da je čisto i radosno i prelepo a racionalista kritičar gleda sa tehničke strane probleme i šta može drugačije. Spustio sam poster ostao je zid prazan neko vreme. Pažljivo sam okačio novu sliku. Talas tuge me je obavio jer dugujem izvinjenje sebi što sam sakrivao svoja dela.