🧭 Način

Prati ga daje ti znak, nemoj da juriš nego samo radoznalo prati, vodi negde.

Prečesto nam je nametnuto šta je neophodno da radimo i kako i kuda, to najčešće ide iz primarne porodice. I upitanju je obrazac iz generacije u generaciju. Pokušavanjem da uradimo to po njihovom ponovo i ponovo vodi do iste izgubljenosti i to nije problem i to je okej i to je deo našeg postojanja, jedno maleno "želim" ili veliko "ne želim" posle mnogih "moram" i "trebam" i "ne smeš" odvoji se na nov put 

Prečesto udarana osuđivana i ispravljana a i ismevana, osetljivost gledana kao slabost. Nešto što treba suzbiti sakriti i odseći. Kao da reci odsečete izvor i očekujete da nastavi da teče te živimo kao suvo korito, sa po nekom baricom koja je ostala u nekom hladu. Izvor osetljivosti je naš na napajanje, čuvanje i prikazivanje onima koji dopuste. Zbog te osetljivosti dobro razumemo, radimo odličan posao, bivamo sjajni prijatelji, kolege, kumovi, drugovi, drugarice, menadžeri samo vrlo često usmerenu na spolja radi protiv nas. Vraćanje nas osetljivosti nas vraća u koren, i vraća na izvor.

Mogućnost da izgovorimo ovu rečenicu i da bude sa nama je bitan indikator kako smo, put je za mnoge i prvi put je izgovoriti. A još veći put moći da je izgovorimo u teškim situacijama gde smo navilikli na grubost. Idenje ka toj rečenici duboko spuštenom i osećenom kod nas je put rasta.

Otključavanje i vraćanje radoznalosti nam otkriva put. Taj koji je zabranjivan, ukidan, ismevan i argumentovano predstavljen kao loš od ljudi koji nemaju nikakve kompetnce da o tome pričaju, a mi smo naučili da ih slušamo. Radoznalost nas vraća da čujemo sebe spolja i iznutra.

Ceo život smo uzeli da budemo dobri. Dobri đaci. Dobra deca. Dobri radnici. Dobri zaposleni. Dobri partneri. Dobre komsije. Uvek tu za druge. Vraćanje na pravo da budemo tu za sebe je totalni preokret i nelojalnost porodičnim načinima. Raskidanje vernosti tim načinima otvara nov put. Preteško je ali jedini način.

Idenje od pozicije do pozicije i držanje istog ceo život nije naš način. Možemo da probamo, možemo da maskiramo i glumimo ali glas iznutra je jako jak i jako jasan. Non stop nam komunicira i praćenje tog iznutra nas vodi na nova mesta. I povezuje sa novim ljudima novim načinima a i novim nama. Koji je isti onaj sa početka.

Bol i patnja o kojoj se ne priča, koja se ignorise prelazi sa generacije na generaciju. Osetljivi član porodičnog sistema uviđa sve sulodosti načina na koji se funkcioniše. Postaje ambasador ljubavi i nežnosti. Suočava se sa otporom načina porodičnog stabla i razgraničava šta je na njemu a šta od tereta da vrati i pusti. Da bi došao do ljubavi neophodno je da bol koji je ignorisan sapere svojim suzama. 

U otkrivanju ljubavi prema sebi, česta tačka spoticanja je misao da će izlazak iz zone komfora donositi dobro, i ponekad hoće samo je problem ako nema zdrave zone komfora, u prostoru i ljudima u kome smo, nećemo imati gde da se vratimo. Zato je neophodno da shvatimo i da otkrivamo u čemu ste dobro, u čemu se odmarate. Što je vrlo često nešto što nam je okruženje uskraćivalo te smo i mi nastavili tako. Ovo može uključivati do nekih najobičnijih do nekih neobičnijih stvari i mesta i shvatanje da smo mi ti koji određujemo šta nam prija i da nas ne interesuje sud da li je obično ili neobično, naše je te ga čuvamo.

Dete dolazi kao čista intuicija, moja porodica je godinama pokušaval da ispravi dete. Dok u našu porodicu nisu došla deca i dok mene nije spojilo sa davno zaboravljenim sobom. Te videh da su oni u pravu. Išao sam po kući i govorio "Oni su upravu oni su upravu" gledajući bratove ćerkice kako su neshvaćene dok nešto pokušavaju i blagoslov mudrosti koji mi je dat da ih shvatim i uviđam je divna pomoć za svako dete.

Obično jako "znam" komunicira da smo seli na Božije mesto, i samim tim sedimo u kontroli, svaki put kada zasednemo u njegovu stolicu ili univerzuma više sili kako god da vam je drago, krenućemo da se osećamo lošije, sve okolo će krenuti da nas udara. Drugi jako čest slučaj je nekoga u kući ko je zaseo na Božije mesto te se bavi kontrolom. Naš strah od tog nekog je toliko neracionalan i toliko nas prati i oblikuje da počnemo da ga primećujemo u nekim običnim aktivnostima. Upoznavanje i osvešćivanje tog straha nas vodi na put promene sistema u porodici time što mi se okrećemo ka novoj postavci. 

Svi smo kao ćelije, i naša promena utiče na svaku ćeliju sa kojojm smo u odnosu. Naše promene mogu uticati na promenu u celom sistemu. Otvaranje očiju za promene spolja koje nastaju onda kada se mi promenimo daruje novi pogled na "Promeni se da bi promenio ceo svet" 

Najveća zamka je "ja sam svoje roditelje prihvatio takve kakvi su i ja tu neću ništa da menjam". Stvar je da li smo time postali prihvatajuća majka a njih stavili na mesto bebe. Parentifikacija je realna česta i užasno teška stvar. I ta rečenica nas čuva dok ne dođe vreme da uvidimo da ne funkcioniše. Onog momenta kad shvatimo da stvari u odnosima na koje pristajemo utiču na to kako se osećamo. Odrasli mogu da menjaju odnose. I tu izlazimo iz govorenja "Nemoj to da mi radiš" gde drugima govorimo šta i kako u centriranje sebe "Meni je potrebno drugačije" ili "Ne želim" stavljamo sebe u centar prvi put i time se od govorenja drugima šta da rade gde niko ne postoji nego samo ta neka druga osoba, mi. Mi smo ti koji počnemo prvi da postojimo. I to menja sistem. Ne da bismo nekome dokazali, ne da bismo promenili sistem. Ne da bi bilo bolje. Nego da bi mi bili dobro. Da bi bili zdraviji.

Bilo da je idenje ka vezi drugim ljudima poslovima. Sistemi nam non stop komuniciraju. Puštamo pravo na promenu prvog utiska. Često je kako da znam da li je ovo novo radno mesto bolje. Zavisi od toga šta tražimo. Ali ako tražimo iskrenost otvorenost organizovanost. I ako u komunikaciji sa ljudima u tom novom sistemu doživljavamo to što tražimo možemo da to očekujemo i nakon što uđemo u sistem. Naša intuicija nam govori da li je nešto lažno ili nije. "Sinhronicitet je Božiji način da ostane anoniman" 

Otvaranje sinhroniciteta se obično dešava kretanjem na put sebe, i povećanja otvorenosti. Prvo može izgledati kao nasumično, a onda vremenom postaje sve više i više, primećujemo ih zahvaljujemo im se, uzmemo od njih podršku, upijemo je i lagano nastavljamo.

Idenje ka ovome je put. Put istine. Istina oslobađa. Imati tačku iskrenosti prema sebi je prvi i bitan korak u rastu. Ne razarajuće nego iskrenosti prihvatanja i ljubavi i prihvatanja odgovornosti.

od ove rečenice mi se tako katkad kenja iskreno. Al svaki jebeni put se ispostavi kao istinita. Ne čini je ništa lakšom, samo jeste.

Zavisni od našeg guranja, besciljno gubimo energiju, najčešća metafora koja mi dolazi je da stvari stižu na traci. Jednostavno dolaze i dešavaju se, a ja sam ceo život vukao tu traku i izlomio se vukući je a isto mi došlo. Ulazak u verovanje je ogroman korak i dug put.

Balkan je jako svojstven po jakom uništavnjau osetljivosti i pokušavanju da je "ispravi" i da je odstrani. Ovo je najveći izvor patnje u našim životima. Povezivanja i uviđanje naše osetljivosti povezuje nas sa dubljim i slušajući blagoslov osetljivosti idemo mnogo bliže sebi. Otkrivanje šta prija našoj osetljivosti otkrivamo šta prija nama i otvaranje ka tome da ćemo štititi i slušati našu osetljivost je jako snažno i ranjivo mesto. Jer vrlo često smo prvi u porodici koji to štite. Potrebno je dosta snage i razumevanja.

"Mnogo sam dobar u stvarima koje ne volim da radim" sam izgovorio više puta. I to je jako teško. Da bi se napravilo mesta za novo neophodno je ostaviti staro. I ako je dosta uloženo iako je dosta potrošeno iako dariva. Ako iznutra osećamo da nije za nas puštanje je put. I verovanje onome što dolazi.

U Staroj Grčkoj je umetnost smatrana kao najveći vid aktuelizacije. Kod nas je ismevana sakrivana i zabranjivana. Umetnost je mogućnost da je izrazimo i niko ne treba da vas uči vašoj umetnosti. Okej je naučiti tehnike određene ali to ne znači da je to vaša umetnost. Imate pravo na svoje izražavanje i korake ka tome da se vidite na svetlu. I prestrašno je to. I to je okej. Ako su 20+ godina delovi nas bili skrivani u mračnom podrumu jasno je da izlazak na sunce neće biti filmsko holivudski oslobađajuć sa fanfarama nego možda više, kao maleno mače koje uči prvi put polako da veruje nekome. Ljubav strpljenje i razumevanje.

Ne postoji pravo vreme postoji samo kada se nešto desi i kada nešto uradimo. Bilo spremni na to ili ne. Škola nas je naučila da postoje neka polugođa i neka završne godine. Za neke ljude tako funkcioniše život i to im služi za mnoge od nas prilagođavanje tempu koji je nametnut je traćenje onoga ko jesmo. Ne postoje ustaljeni čekpointi i strah da smo propustili nešto može da nas parališe. Beskonačno je prilika od sada pa do zadnjeg dana. Ja sam sa 36 počeo da treniram odbojku. Nisam ni znao da to mogu da želim. Ljudi upozanju ljubavi svog života sa 50 godina. Život je nelinaran. Mi smo nelinearni. Imamo pravo na sve i da budemo rasuti i u 100 aktivnosti. I način na koji radimo će uticati na to kako nam je. Bez greške će to šta radimo se reflektovti na nas a i to što je u nama na spolja. Obično je radikalno usporavanje i otpuštanje toga što nosimo najbrži put do poverenja sebi.

Nekad spolja izgleda kao da imam sve odgovore, i kao da je moj život magičan i jeste ali to ne eliminiše ni patnju ni izgubljenost, već iznova i iznova nalaženje poverenja u novim mestima.

Očekivanje da uradimo od prve nešto je kao očekivanje da ćemo naučiti da vozimo bickl prvi put kad sednemo na njega. Bilo u ličnom ili poslovnom isto je. Poređenje sa drugima a ne viđenje šta je sve dovelo do tog rezultata je kao da pokušamo da na prvom treningu uradimo nešto što je neko radi posle 10 godina treniranja. Nežno prema sebi u promenama i polako.

Kroz svaku situaciju koja me je izrazito razvalila sam imao jasne signale i iznutra i spolja. Racio i intuicija su dve strane novčića i držati obe je bitan kapacitet. Kod većine je racio izraženiji ali vođeni samo raciom ćemo završiti u dosta pametnih stvari koje nisu mi niti ih želimo. I puštanje toga i idenje na verovanje intuiciji gde racio prati i podržava je bolji put za mnoge od nas.

I sebično je da ih čuvamo. Osnaživanje sebe da ih delimo i pravljenje koraka ka njima je put oslobađanja i put ispunjenja.

Pokušavanje da se sve razreši i shvati ponekad donosi do još većeg nemira. Sedeti u nespoznaji je priznanje ljudskosti. Mnogi od nas nikad nisu imali to mesto. A to je mesto za nove sigurnosti.