Pusti da izgori

Pusti da izgori

Šetao sam po spratu, open space, oko 70 ljudi je trenutno radilo, meseci visokog pritiska, i reči da nemamo budžeta, na svaki naš vapaj i analitičko i argumentovano prikazivanja stanja i realnosti. Tada nisam znao da „Nemamo budžeta“ dok kompanija ostvarju profite ustvari znači „niste prioritet“.

U loše postavljenom sistemu limiti toga koliko možeš da uradiš postanu znani. Ono što je super je da loše postavljen sistem daje dosta prostora da u njemu nešto uradiš. Jer niko zdrav ne može da ga kontroliše a reči izgube smisao.

Multimilonski ugovor je visio o jednoj metrici. Samo jednoj apsolutnoj metrici. Ne sme dužina čekanja klijenta da pređe 8 minuta. Margina za grešku 0. U zdravim sistemima se postavi da recimo 90% poziva ne pređe 8 minuta. Ali pošto ovde to nije slučaj i pošto je to nešto što je van mog polja uticaja negde gore daleko u hijerahiji. Meni je došlo da to čuvam. Po poziciji. Sve što sam mogao sa timom da optimizujem sam optimizovao. Od zapošljavanja, obuka, uveo metrike, cela promena mendžmenta znanja, jedan na jedan razgovore, i jasno se videli rezultati, dokazano se videli rezultati. Nekih 20.000$ nedeljno konzervativna cifra onoga što je ušteđeno. Ali opet u sistemu koji to ne prati to je bio slajd na jednoj prezentaciji koji je prihvatio moj menadžer da prikaže i sve je nastavilo dalje... Kao da se ništa nije desilo.

I kako se približavlao tih famoznih 8 minuta, po nakaradnoj proceduri trebalo bih da izdam direktivu da tim batali kvalitet rada da bi sačuvalo tih 8 minuta i da sav taj posao nas košta duplo sledeće nedelje. I tako se radilo otkako sam tu. Aksiom koji se ne dokazuje.

Međutim osetio sam da je nešto drugačije, kod mene je drugačije. Šetao sam kroz i pratio situaciju. Prelazak preko 8 minuta bi okinu seriju mejlova, klijenti, menadžeri... šta kako zašto te mi je to posao. Da to čuvam.

Sa leve strane ispred mene videći šta se dešava, jedan dečko, predivan radnik jako posvećen, okreće ekran kompijutera pored ne bili na svoju ruku se ulogovao na 2 različita kompjutera.

„Nemoj to da radiš“ izletelo je jako strogo iz mene. Unezveren na tu bolesnu nelogičnost da radiš bukvalno za dvoje.

Rastrzan izmedju ulaska u nešto što smatram da je gaženje ljudi ili toga da ne uradim posao dobro. Počela je da se dešava nekakva vrsta tektonskog događaja u meni, kao kada u filmovima se zemlja zatrese i iz nje počnu da izlaze ruine nekog starog zaboravljenog grada. Momenat kao jelen među farovima. I glas iznutra iskoči jasan „Pusti da izgori“ toliko jasan da su mi se ramena instant spustila. Izgovorio sam sebi „jel ti okej da zbog ovoga sad dobiješ otkaz?“ Vrlo jasno DA.

Tim je počeo da gleda u mene, bili su svesni metrike, bila je na ekranima. „nastavite normalno da radite“. Način na koji sam to izgovorio većina ljudi je shvatila. Par njih mi je izgledalo nesigurno. „Ukoliko je potrebno poslaću vam u mejlu, nastavite standardno da radite“. Samo su potvrdno klimnuli glavom. Nije bilo straha. Samo jedan čovek koji je odlučio da stane. Ništa više.

Krenuli su mejlovi, hitni pozivi, užurbanost ali ja sam nekako samo stajao i gledao kao se situacija odvija, jedan poziv, drugi treći. Klijent koji spušta slušalicu i kaže „Rešite to“. I u roku od par sati. Moj tim dobi još mesta za 10 ljudi. Tako iz čistog neba. Iz meseci nemogućeg. Izgleda da smo postali prioritet.