Prvi otkaz

Prvi otkaz. Da odradim ono najteže, što rekao Đinđić, prvo najveću žabu. Poziv ocu. Jako mi je teško bilo ali ima deo koji zna da neće biti lakše ikad te onda najbolje sad.

-E da javim dobio sam otkaz, rasformiran je tim ne radim više ovde

-Sine iskreno da ideš na terapije zbog firme sa 28 godina, bolje što ne radiš više tu

...

ŠKK gde je očekivani baraž, što nisi ovo? Nikola sto puta sam ti rekao ne može tako? Što nisi uradio ovo? Opet ne misliš. Deo mene je pomislio ovaj čovek me zajebava.

To je verovatno bio najbolji dan u dotadašnjem životu. Olakšanje beskrajno. Naravno da sam se sutradan razboleo. Količina stresa i anksioznosti koja je držala da nekako hodam je splasla pa je došlo sastavljanje sa svim što sam učinio sebi i svom telu. Ne znajući da mi je ono najveći kompas. Al drago mi je da sam spoznao. Odlučio sam da otkažem terapije jer šta će mi više. Nisam više na tom mestu gde sam doživljavao panične napade. Od apsolutnog preproduktivnog menadžera koga za koji su mi ljudi i pre par godina rekli da su neke stvari koje sam radio i kako sam se ophodio prema njima ostale kao inspiracija. Do toga da pred timski sastanak doživim panični napad.

Odlučio sam da odem na terapiju pa ću uživo reći. Parkirao sam kola, u Bulevaru je uvek ludilo za parking ali ovaj put sam nekako mirno našao mesto... Okrenuo sam ključ motor se ugasio, u momentu imam osećaj da nisam mogao da vidim dalje od šoferke. Deo mene uvek radi pripremu pred svaku situaciju (to je tek nešto što će mnogo kasnije postati deo rada) te u toj pripremi postavih sebi prvo pitanje koje ću dobiti, kako sam?

I eto u sledećem mahu sedim u stolici ispred terapeutkinje.

-Kako si?

-Razmišljao sam o tom pitanju... mislim da sam uplašen

-Zašto misliš da si uplašen?

-Zbog onoga što ću shvatiti ovde

-A šta je to?

-Da sve ono što je dovelo do toga da dodjem do ovakve situacije je i dalje tu. Ništa nije gotovo.

Trebalo je 3 godine nakon tog dana da dodjem do odgovora.