Ponavljanje razvoda

Uvek sam pizdeo na srećne krajeve u filmovima, ne mogu da se setim kada je to počelo i uvek mi je izgledalo holivudski isfurano, doduše dosta tih filmova je bilo u istom nekom kalupu koji je i bio dosadan. Jasno je da sam uživao dosta u Game of thrones, prvih 5 sezona, ah konačno nešto što podseća na realnost a na ekranu. 

Postoji serija koja se zove The lost room. Gledao sam je par puta godišnje. Serija je o tome kako jedan policajac naleti na slučaj koji je teško objašnjiv. Sve je normalno i sve je samo ne baš skroz. Malo teže objašnjivo, I kroz praćenje tog slučaja se povezuje sa kabalom i pričom o eksperimentu i nastanku objekata koji imaju neki vid naizgled čudne ali suptilnog prkošenja fizičkim zakonima, naočare koje ugase plamen, karta koju te transportuje u Meksiko… ali sve od tih objekata imaju kompleksnu priču i korišćenje svake od njih dolazi sa cenom. 

Koliko sam se napajao time, tom serijom sve u meni se kupalo u tih par epozoda. 

Kao nešto u meni je dozivalo to mistično jer ga nigde nije bilo, život je bio običan. Življen po načinu kako su me učili kako bi trebalo. Sve do jednog malenog decembra.

Tražimo u mašti ono što nam fali unutra, to spolja nas doziva i šapuće. 

Terence Mekena u jednom od svojih govora kaže da je crkva previše udaljila Boga i mističnost od običnog čoveka. Ta odvojenost je izrazito bolna jer smo udaljeni od izvora koji obuhvata i smisao i sreću i podšku na putu. 

Pizdeo sam i na escape rooms jer možeš da na silu izotvraš sve i što je takmičenje u vremenu. Premalo je stvari po zidovima escaperooms za ono što je moja duša dozivala. Mističnost u praćenju i shvatanju znakova koji nam komuniciraju. Jer u praćenju svog tempa ne postoji takmičenje jer je tvoj tempo, nema pobednika a nema ni gubitnika samo si ti, ali je jako bitno da ne gledaš u tuđe staze, jer nemožeš stići do sebe idući tuđim mapama i stazama.

Kaže i Jung "Ako znaš koji je sledeći korak verovatno hodaš po tuđim stopama"

A pokušavanje da poznatim stazama stignemo do sebe novog će svaki put proizvesti izgubljenost, depresiju, burnout. 

Sećam se da sam rekao majci da sam zahvalan što je ostala. Što nije izabrala razvod. Sve je bilo eksplozivno tada u kući tih 90ih možda nisam bio na ratištu ali sam ga živeo, nagazne mine se bile svuda. 

Sećam se jedne bivše sa kojom sam se jako bio konektovao i kada više nije moglo da funkcioniše svestrano sam pokušavao da ona bude dobro u tom raskidu. Hteo sam da bude srećna, i da je okej što smo raskinuli. To naravno je išlo jako grbavo i užasno i sreća nije potrajalo više od par nedelja. 

Zaglavljen u sprezi i ponavljanju 37 godina pokušavam da prođem kroz taj jebeni loop

Kada sam raskinuo sa mojom sadašnjom devojkom i kada je otišla iz mog stana. Osećaj je bio čudan. Preteško je za nas za koje ljubav nikad nije bila utočište nego nešto od čega se moramo čuvati i skljanjati kada dođe neko ko te baš voli. 

Sećam se posle par dana da mi se spustila misao… Ona je otišla iz mog stana u miru i ljubavi i stabilnosti. Kao da sam dobio to što sam hteo iz te veze, i samo misao ja proživljavam odlazak moje majke, ja proživljavam razvod koji se nikad nije desio jer moja podsvest je osećala da je to put u kome bih možda mogli da budemo srećni. 

Dok ne osvestimo nesvesno radićemo po njemu i zvaćemo ga sudbina. 

Sa tim raskidom sam raskinuo sa ponavljanjem njihovog samo nije bio fokus na majku što nije otišla, nego što moj otac nije to prekinuo. Tim korakom sam ja postao muškarac, konačno. I u roku od 10 dana se stvorio nov prostor, pošto nema više takvog braka takve veze pa eto sada dođe mesto za novu zdraviju. Moju vezu, da ne moram više budem u njihovom braku nego da idem ka svome. 

Moj put je prilično intenzivan i van uobičajenog šablona ali je moj i meni dat kao takav te hodam njime.

Ne možete da volite ako niste srećni jer bez sreće ljubav je očajnički pokušaj da date drugome nešto što nemate.