Nemoj da bežiš od kiše

Iz male tubice sam nanosio crnu farbu, posle toliko godina, stavio sam u auto polukožna sedišta, onda kada mi je taj vid luksuza postao veoma nebitan tako su i ona došla. Kada sam tek uzeo auto odmah sam hteo da ih stavim i držao sam ih par godina u pratim na kupujem prodajem. Više i ne znam po koji put mi se dešava to da kad se moja težina i želja skine sa tog nečega to nešto se pojavi. Dok sam popravljao sitne ogrebotinice koje su se nalazile na koži krenula je polako da pada kišica. Instiktivno sam se ubrzao, u tom eto oca, ide sa druge strane dvorišta, daljim putem do kuće, pored mene:

"Što to kisneš?"

Reče mi. Nekad bi mi njegov glas zvučao jako gromko i stavio me da se pravdam, ali ovaj put nije on taj otac, a nisam ni ja taj Nikola

"Jer mi prija"

Izađe iz mene, mirno i staloženo, gotovo nežno ali sa dosta snage u toj lakoći. Kolika je radost nemanja te kutije filtera koja smisli ono što treba da izgovorim, koja zahteva da non stop u glavi imam scenarije, koliko je predivno verovati tom glasu iznutra i osećati bezbednost jer umeš da ga čuvaš a on te mnogo više čuva. On nastavi dalje ka kući.

Nastavih dalje da završim to što sam krenuo pre kiše i kako sam zatvorio kola, krenuh ka kući i setih se stotine trčanja od kiše i te žurbe. Nešto je počelo da se osvešćuje. Najgore moguće da pokisneš, te mora šprint i trčanje, pokrvanje jaknom da nipošto ne pokisneš. Jer kiša… kiša je najgora stvar, beži od kiše. Koliko je suluda ova rečenica, bez reči mi uđe misao u svest. Pa jebote od kiše sve rasta sve je radost. I dok u tom magnovenju spoznaje prilazih kući, Polako, koracima koji imaju lakoću prisutnosti, koracima koji su slobodni da skrenu kuda žele, ne koracima čija je svrha dolazak do kuće. Parče zelene trave koju oivičava kuća i garaža pod blagim nagibom je, jedno od mojih omiljenih delova dvorišta. Često bih tu prostreo neku ležaljku ili prostirku. Osećaj me je samo blago skrenuo ka njemu, par metara od staze koja vodi do stepenica. Bilo je rano proleće kada je već sve ozelenelo a vreme taman za prvo nošenje šorca.

Sedenje na kiši

Zastao sam na sred i samo seo. Naslonio sam se na laktove, i gledao u nebo kako šalje kapljicu po kapljicu. Kiša je jako slabo padala a deo mene je baš želeo da pokisne. U većini slučajeva ovako praćen čistim unutrašnjim tokom stvari se spolja nameste, iako sam se bio pomirio da će možda kiša stati ipak desilo se suprotno. Izgleda da sam opet lepo pustio. Zaglušujuć šum ogromnih kapljica doneo je blag šok mom telu. I blag udah. Eto ona tuširanja hladom vodom su se isplatila te mi je ova tranzicija u mokru kišu bila prirodna i normalna. Kosa mi je već bila mokra, majica gotovo potpnuo natopljena. Blaga radost sreće.

Eto majke na terasi, umesto standardnog baraža "Što to kisneš" i "ulazi u kuću" i "prehladićeš se "i ko zna šta još, samo je pozvla bratove ćerkice da vide šta čiča radi. Radosno su komentarisale kako se tuširam. Pozvao sam ih ali nisu želele da izađu. Starija se vratila u kuću mlađa je ostala da priča sa mnom. VIdeo se deo nje koji želi da izađe ali naučeno od odraslih je bilo jače od onog unutra. Postavila mi je dosta pitanja, jako je bila radoznala, zašto, kako… Ušao sam u kuću kada je hladnoća kiše i vetra jasno rekla mom telu da nam je dosta.

Talas promene

Prošlo je par nedelja, moja majka je poslala na grupu sliku kako njih obe stoje na kiši sa raširenim rukama.