Moram trebam zelim

Moram

Kad prvi put osvestite koliko puta u toku dana izgovorite moram, postane mesto lepe promene i novog shvatanja. Moram je način Balkana, moram u školu, moram da pijem vode, moram da jedem, moram do druga, drugarice... Veliki problem sa moram za sve što radimo u toku dana je što znači da smo na većinu aktivnosti primorani. Te da je to što nas tera da moramo nije u našoj moći nego negde izvan nas.

Kada se setimo kada smo prvi put čuli reč moram, jasno je da je to bilo u ranom detinjstvu. Nesvesno roditelji su davali moraš kao ponekad najlakši način da uradimo nešto. Bolje znali nisu ali drago mi je da mi sad pričamo o tome. Kada roditelj izgovori detetu "moraš" obično je korisno nastaviti sa tim dodavanjem "ili" jer "moraš" je pretnja. Dakle "Moraš ili..." Tu je ono gde leži veliki odgovor. Duboka istina ili jako teško shvatanje jer odgovor svako može da dopiše za sebe.

Nažalost takav pristup motivisanju često dovodi do toga da nastavimo sa tim obrascem i kroz profesionalnu karijeru. I onda je moram za sve. Te primoran sam na sve te u suštini imamo nesvesno robovski odnos sa sobom, jer nastavljamo prenošenje tog obično nikad izrečenog i viđenog biča. Usmereni sa nevidljivim moram hodamo isključivo samo jednom linijom i jednim putem, ne shvatajući da postoji ih beskonačno. Obično nas na suočavanje sa tim mora natera unutrašnji osećaj jer "mora" je obično u suprotnosti sa njim. Te ignorisanjem toga iznutra signali iznutra postaju glasniji. Možemo neko vreme da ih otupimo ali postoji lekcija za otupljavanje, obično se zove depresija.

Šta uraditi sa tim, pa dati prvo sebi prostora da čuješ sebe i da čuješ koliko puta izgovaraš moram, te da polako počne kroz svesnost da se po malo otapa. Te samim tim se sve manje podređujete tom robovlasniku i kreću da ulaze nove slobode. Malo lakše se diše. Ali je ovo težak proces jer podrazumeva da kad "moram" više ne upravlja, ko upravlja? Te je potrebno u nežnosti negovati sebe da predivna biljka koja se zove "želim" počne da raste i cveta.

Primer iz prakse

U radu sa jednom menadžerkom pitala me je "Kako si ti onda pristupao timu ako nikad nisi rekao nekome da mora nešto da uradi?"

Pitam na čemu trenutno rade, razumem koji su zadaci, pitam jel ok da ovo prebacimo za sutra, jer razumem prioritete i kapacitet tima, da bismo se danas radili X, jer kao menadžer primarno je (da napisao sam treba pa prepravio) da se bavimo organizacijom ne guranjem i primoravanjem.

Treba

Trebe je sledeća iteracija podmuklog verbalnog robovlasnika. Treba da uradim ovo. Treba da uradim ono. I čuveno trebalo bi. Ili najgore "Trebao sam" "Trebala sam". Pa nisi trebao. Da si trebao uradio bi. A pošto nisi onda nije trebalo.

Trebalo je reč koju ostavljam višoj sili. Da li sam trebao ili nisam ne želim da se bavim time. Mogu da učim nešto iz toga. Viša sila ima sistemsku ulogu u našem životu samim tim tu poziciju nažalost ponekad uzme neko u porodici. Te preuzme celu kontrolu odličivanje i moć. Stvar sa ljudima da su uvek loši bogovi. Bez izuzetka. Te preuzimanje više sile u ruke pogotovo kroz to treba, nanosi ogromnu količinu patnje i internog sukoba. Jer postoji glas iznutra koji govori nešto i postoji "treba" koje je ojačano i usađeno. Raskol između to dvoje nas zaključa i ostavi da budemo izgubljeni i da jako teško donosimo odluke. Jer ne uraditi po treba ponekad se oseća kao da govorimo ne samom bogu. A tih nema na zemlji, samo je potrebno dosta nežnosti, ljubavi i prihvatanja da se to spusti u shvatanje.

"Ti treba da _______ _______" rečenica čuta 1000 puta. I ona podjednako ignoriše ono unutra i totalno izbegava odgovornost onoga koji je izgovara. Jer obično taj koji govori šta treba neće biti tu kada se postupi po tome što treba.

Iako katakd može biti benigna ja zagovaram da je u 97% slučajeva "treba" u disfunkcionalnom maniru preneto i iskazano.

Želim

Došli smo do srži. Želim je jedna divna reč koja menja ceo svet. Iskrena i naslonjena na naše iskrene i duboke želje u stanju je da nas okrene na svoj put, svoje načine i svoj život. Ona postoji na totalno drugom prostoru od moram i trebam. Totalno je u pitanju druga kategorija. Zahteva ranjivost i zahteva pravo okruženje i zahteva unutrašnju snagu. Reč želim je neophodna za postojanje radosti. Moram i trebam su najbrži načini da radost ne postoji. Reč želim u mom unutrašnjem sistemu nije postojala do 33. godine. "Svašta ja želim pa ništa" je bila jedina upotreba te rečenice. I bila je rečenica ta u funkciji, zbog teških situacija. Samo ne mora više, sad može drugačije. Imanje hrabrosti za pratiti želim je osnova svojih koraka i prava na svoj put. Te hodajte polako svojim tempom, svojom stazom.