Kameni Bogovi

"Ne mogu da sa naviknem na to da je nemoguće naviknuti se konstantnost promene." Često mi dođe ova rečenica. Razmišljam kako sam živeo 30+ godina i da se ništa nije menjalo. Nekako to je život i to je što je dato i nema van toga ništa. Fascinantno je kako život može da se promeni a da ne promeniš ni stan, ni kola, ni patike ni farmerke. Valjda su nas naučili i to im bilo dato da pričaju samo o tim promenama koje dolaze spolja, tim nekim spoljnim postignućem. Ako ti se promene materijalne okolnosti promene na bolje biće ti bolje ako na lošije onda će ti biti lošije. I ako to može da bude istina. To je smatram jako mali deo priče promene. Mnogo volim ovu verziju univerzuma gde je promena moguća iako se ništa ne promeni značajno spolja.

To je promena kada više stari načini ne mogu da nas podrže. Jednostavno radeći sve na isti način, taj dobar način, i način na koji svi isto rade. I koji dokazano da funkcioniše kroz vekove. Ne radi. Izgubljenost na maksimalnom nivou. Pohvale isto na maksimalnom nivou. Uspesi isto na velikom nivou. Ljudi koji ti govore koliko je sjajno i kako ti zavide. Isto na velikom nivou.

Gradim to oko sebe i da to će mi u jednom momentu sigurno doneti sreću. Evo je tu je sad. Da još ovo je. Možda trening, al ovaj će biti drugačiji. Možda malo ranije da ustajem. Ili možda još jedno unapređenje. Izbacim slatkiše, to je. Možda treba duplo veći obrt da mi ima tim. Možda će to doneti, pa da. Čim uzmem drugi auto.

Kaže jedan istraživač, kada su ga pitali kako je došao do tog rešenja, mislim da je bilo za plavu LED diodu. Kaže "Našao sam sve načine kako da ne napravim plavu diodu i onda je ostao samo ovaj" tako nam je ponekad put.

Strah od novog početka

Ono što nas najviše zadržava u tome nije toliko strah od promene nego strah od novog početka. To je nešto što nam je u ovoj kulturi usađeno kao ekvivalent smrti. Bar većini smatram. Drži se samo toga što imaš. Iako to može da bude validna taktika, malo nestane kad duša iznutra počne da vrišti u tami koju joj napravi oklop od te ličnosti u koju smo nabasali. Smatrajući da radimo najbolje samo ne pitajući se… kome najbolje?

Ja sam ne znam koliko puta sam odgledao ovaj video:

Zbunjen sam bio i kako su uopšte ovo objavili jer je nekako anti olimpijski ali trebalo je ipak dosta rasta da se shvati da neke institucije katkad razumeju da koliko god da su velike ipak ima stvari koje su veće od njih.

Fascinantna je priča, i pogotovo kako se menjalo mišljenje šire publike o Shaun White tokom svega ovoga. Pričamo o čoveku koji je uzeo dve zlatne medalje na Olimpijskim igrama.

Zar to nije to. Ultimativna sreća jebote pobedio si. A zašto kada je izgubio je postao srećan. Kako je to moguće. Kako je moguće da si srećan kada si izgubio a nisi srećan kada si pobeđivao. 

Izgovorio sam rečenicu "Mnogo sam dobar u stvarima koje ne volim da radim" i to je to prokletstvo kako pustiti nešto u čemu si dobar i kako krenuti sad od 0. 

Jako teško i izazovno ali ultimativno lako jer shvataš da sve drugo je laž. Sećam se da sam razmišljao o povratku u to staro i sećam se onog glasa iznutra koji nedvosmisleno kaže. "Brate ovo je laž što sad iznosiš u svojoj glavi." I tu dolazi dublja iskrenost. Gde kompas od onoga što vidiš svojim očima i što si naučen postaje kompas onoga što osećaš i ka čemu želiš da ideš. 

Merion Vudman je to prelepo napisala.

Neki od nas smo tek dobro kada dopustimo da se menjamo.