Dva pasoša

Planirali smo neki put, ona je organizovala veći deo i dok je tako pričala okrenuo sam se prema njoj, i nastavila je da priča. Pogledah bolje i vidim da je od crne kose sad imala crvenu i malo kracu tu negde po polovini obraza. Zastao sam i rekao joj imaš novu frizuru. Lice joj je bilo drugačije i imala je par tetovaža

Pogledam jedan stari perforiran. Deaktiviran i novi. Otvorim taj stari i vidim nije moja slika. Neki totalno drugi čovek a znam da je moj pasoš. I tu se probudim.

Usporilo mi je sa prilivima preduzetništvo. Jel da taj scenario koji svaki preduzetnik bar neki period ima u sebi, a neke ne napsuti nikad. E pa eto meni se desio. Odlučio sam da zamrznem firmu. To je bilo nemoguće dok nije došlo vreme za to. Nada da će klijenti nastaviti da pristižu i pored brda preporuka nije se desila... i to je okej. Deo puta. Trebalo mi je par dana da se pomirim sa tim neuspehom. Iako sam pobornik da je to tačka učenja bilo je nešto značajno sastaviti se sa tim kao neuspehom. Realno je neuspeh. Lakše mi je otkako to zovem neuspeh jer jeste, samo ne mislim da sam neuspešan, poduhvat je neuspešan. Zašto? Pa zato što sam keterovao. Zato što sam 2/3 sebe keterova biznisima, i poslovnim pozicijama. Trebalo je godinu dana da shvatim da me to nije istina. Da nisam iskren. Strašno je ovako hodati svojom stazom. Naviknuti da imamo zaštitu titule koja dolazi iz škole ili fakulteta ili ugovora o radu. Kada ti je identitet skroz otvoren. Kada i nemaš primanja od tog novog a ideš ka njemu. 

Sve učim da ne traže sigurnost u novcu. Balkan nam je dokazao da novac nije sigurnost. Može da se otuđi izgubi vrednost. Naći bezbednost u verovanju i hodanju svojim putem predstavlja nešto što nigde nas nisu učili a izgleda da je tu jedina istina.